Šta je strah?

Strah je emocija koja deluje kao upozorenje koju proizvodi umišljena opasnost. Ovo je naš osnovni odbrambeni mehanizam i reaguje na određeni stimulus, kao što je bol ili opasnost. Ukratko, strah je mogućnost prepoznavanja opasnosti i izbegavanja ili borbe protiv iste. Strah se gotovo uvek odnosi na događaje koji se još nisu desili (u budućnosti) ali može biti i reakcija na nešto što se trenutno dešava.

Vrste strahova

Strah može biti spoljni i unutrašnji:

• Spoljni strah prouzrokuje nešto što je izvan nas i nešto zašto smo visoko motivisani da izbegavamo, npr. Strah od zmija.
• Unutrašnji strah je nešto izvan nas a koje povezujemo sa nekom negativnom emocijom, npr. Strah dobijen od nedostatka samopouzdanja.

Kako se doživljava strah?

Strah se može doživeti na različite načine, počev od skretanja pažnje pa do fobije i paranoje. Doživljavanje straha se potiskuje duboko u podsvesni um i tamo ostaje dugo vremena posle događaja potom čega se često manifestuje u vidu noćnih mora. Strah se takođe može doživeti u društvu velike grupe ljudi što dovodi do socijalne fobije i može preći u histeriju.

Kako dobijamo strah?

Strah je nešto što čovek nauči, to jest stiče se učenjem. Istraživanja pokazuju da ljudi nauče strah bez obzira na to da li su sami doživeli traumatično emotivno iskustvo ili posmatrali nekog drugog kako doživljava traumu.

Kako mi možemo da vam pomognemo?

Naš cilj bi bio da vam pomognemo sa unutrašnjim aspektima kroz učenje o tome kako funkcioniše podsvesni um i kako mu dati instrukcije. Podsvesni um ima veliki uticaj u tome kako doživljavamo svaki momenat.

Vremenom naš podsvesni um postane uslovljen vrednostima i verovanjima koje ne podržavaju naše najveće potencijale.

Profesor započe čas tako što uze u ruku čašu punu vode. Podiže je u vazduh tako da je svi mogu videti i upita:

- Šta mislite koliko je teška ova čaša?
- 50 gr.100 gr. 125 gr. – nagađali su studenti.
- Istina je ustvari da ni ja ne znam. I dok je NE izmerimo ne možemo biti sigurni – rekao je profesor. Ali ja sam vas hteo pitati nešto drugo. Šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu, recimo nekoliko minuta?
- Ništa! – odgovoriše studenti.
- Dobro. A šta će se dogoditi ako držim ovako podignutu čašu ceo čas? -ponovo zapita profesor.
- Počeće da vas boli ruka – brzo odgovori jedan student.
- Tačno. A sada, šta će se dogoditi ako je držim ovako ceo jedan dan?
- Ruka će vas  od takvog napora početi jako boleti, a moguće je da će vam se ukočiti mišići, možda će vam se ruka čak i paralizovati. I vrlo je verovatno da ćete osetiti potrebu da hitno odete kod doktora.
- Vrlo dobro – nastavio je smireno profesor. – A dok se sve to događa, šta mislite da li se promenila težina čaše?
- Ne! – odgovoriše svi u glas.
- Pa šta je onda uzrok bolu u ruci i grčenju mišića?

Studenti se nađoše zbunjeni. Situacija je ličila na zagonetku i svi zamišljeno počeše  tražiti odgovor.
- Šta ja treba da uradim da bih se oslobodio bola i tereta u ovoj situaciji? - nastavi profesor.
- PUSTITE ČAŠU! - čuo se odjednom odgovor iz amfiteatra.
- Daaaa, to je to. To je odgovor. Pustite čašu! – poskočio je profesor.

- To isto se događa i sa vašim problemima u životu i sa vašim teškim mislima. Misliti o njima nekoliko minuta je normalna stvar i u tome nema ništa neispravno ili pogrešno. Ali, ako ih zadržavate u vašem umu neko duže vreme osetićete BOL. A ako to radite jako dugo, previše dugo - osetićete se paralizovano, tj. nećete biti u stanju raditi bilo šta drugo.

Vrlo je  važno da razmišljate o određenim događajima ili doživljajima u vašim životima i da izvodite zaključke iz njih, ali još je važnije znati kako osloboditi um od tih problema na kraju svakog dana. Da ih „pustite da padnu“ pre nego što utonete u san.

Tako ćete sebi uštedeti veliki stres i napor i svako jutro ćete se buditi sveži, vedri i odmorni. Osećaćete se ispunjeni novom snagom i lakoćom da rešavate sve životne izazove bez obzira u kakvoj se situaciji našli.

I zato: PUSTITE ČAŠU NA KRAJU SVAKOG DANA!

Igrala se dva mlada kengura u šumi i upadnu u neku duboku rupu. Svom snagom su pokušavali da iskoče iz rupe, ali rupa beše previše duboka.

U međuvremenu se okupi poveća grupa na vrhu rupe. Pošto je rupa bila prilično duboka, kenguri-posmatrači vikaše iz sveg glasa kengurima u rupi da je previše duboko, da je nemogući izaći i da treba da odustanu.

Stariji kengur, pošto je čuo ove obezhrabrujuće reči, odustane od skakanja, leže i zaspa, dok je mlađi nastavio da skače sve jače i višlje.

Poče da pada mrak u šumi te grupa okupljenih kengura-posmatrača povika sve jače mladom kenguru da treba da odustane jer nema nade, ali uzaludno, jer mladi kengur jednostavno nastavi da skače sve jače.

Posle upornog pokušavanja, mladi kengur iskoči iz rupe. Ppsmatrači se nađoše u šoku i upitaše ga, „Kada smo ti povikivali da je previše visoko i da treba da odustaneš, zašto si nastavio da skačeš?“.

Mladi kengur se začudi ovim pitanjem jer ih on nije zapravio ni čuo jer je delimično gluv. Pošto je od povika okupljenih kengura mladi kemgur mislio da ga isti bodre i navijaju za njeg i zatim je dao sve od sebe. „Vaše skaka je i povici na vrhu rupe su mi dali snagu da iskočim.“ – reče mladi kengur.

Ovo je jednostavna priča sa veoma moćnom poukom:

Uvek se prisetite koliki uticaj vaše reči imaju na druge ljude. Vaše reči podrške mogu nekoga podići i motivisati da postignu nešto veliko dok sa druge strane, negativne reči mogu nekome naneti duboki osećaj patnje i povređenosti.
Ne dozvolite da vaše reči nekoga ograniče u ostvarivanju snova!

Nase telo reaguje na stres koristeci se mocnom bezi-ili-bori se reakcijom. Hormoni struje kroz telo, uzrokojuci srce da kuca brze dok istovremeno salje vise energije u sve delove tela. Od pocetka evolucije coveka, ova alarmantna reakcija je bila korisna: omogucavala je coveku da prezivi neocekivane fizicke pretnje, poput napada divljih zivotinja. Ali u danasnje vreme u vecini zivota stres dolazi od psiholoskog i naizgled beskrajnog pritiska modernog zivota. Dnevni izazovi poput dugog i napornog putovanja ili nezgodnog sefa na poslu mogu da pokrenu stres hormone, i zato sto ovi izazovi ne nestaju ne nestaju ni stres hormoni. Tako da umesto da vam pomognu, ovi hormoni stresa mogu da vam naskode.

Hronicni stres moze da naskodi telu na vise nacina. Hormon stresa „kortizol“, na primer, je povezan sa talozenjem masnih naslaga oko organa poznatijim pod nazivom visceralno salo. Visceralno salo je opasmo jer celije ovog masnog tkiva luce hormone koji ometaju rad jetre, pankreasa i mozga, prouzrokovajuci niz problema poput otpornosti na insulin, upale, kao i metabolicki sindrom. Hronicno izlaganje ostalim vrstama stres hormona moze znatno da oslabi imuni sistem i cak i da izmeni struturu hrmozoma.

Najnovija istrazivanja ukazuju da stres lose utice i na mozak. Laboratorijski eksperimenti radjeni na misevima pokazuju da stres hormoni menjaju fizicku strukturu mozga sto utice na pamcenje, ucenje i raspolozenje. Takodje se menjaju i dendriti – tanjusne grancaste strukture unutar nervnih celija koje primaju i salju signale. Nekoliko eksperimenata je dokazalo da stres hormoni fizicki smanjuju dendrite a rezultat toga je to da se informacije ne prenose do nervnih celija. Kada se ostete celije u delu mozga koji se zove hipokampus dolazi do smanjenja koncentracije, ucenja i pamcenja.

Ako stres uzrokuje da se osecate anksiozno problem je verovatno u ostecenim dendritima. Eksperimenti radjeni 2011 su dooazali da laboratorijski misevi sa ostecenim dendritima zbog izlosenosti stres hormonima imaju povisen nivo anksioznosti. Potrebno je jos testova da se jasno pokaze uticaj stres hormona na coveciji mozak, ali jedan eksperiment radjen na pacijentima koji boluju od post-traumaticnog stresnog poremecaja pokazuje da stres hormon „kortizol“ fizicki smanjuje velicinu hipokampusa. Naucnici jos uvek pokusavaju da dokazu da li je ovo uticaj otrovnih materija kortizona na neurone ili su ukljucene i genetske kpmponente.

Jos jedan deo mozga na koji utice stres je amigdala – deo mozga koji kontrolise strah i druge emocije. Eksperimenti iz 2003 pokazuju da je laboratorijslim misevima amigdala fizicki porasla dok su se dendriti u hipokampusu smanjili. Naucnici tvrde da ova dva problema zajedno povecavaju nivo anksioznosti i da kada amigdala fizicki naraste, covek oseca povecanu dozu straha. (Vec je poznato da je amigdala uvecana kod ljudi koji su u depresiji). Ali, posto je smanjenje celija, odnosno dendrita u hipokampusu povezno sa ne primanjem informacija i smanjenjem pamcenja, ovaj osecaj straha covek ne moze da poveze sa nekim dogadjajima vec ostaje samo uopsten osecaj anksioznosti.

Ako ste od ovoga gore dobili glavobolju vreme je da vam kazem da ima resenja! Moguce je nauciti zdrave nacine upravljanja stresom. Ove tehnike ce zastiti vas mozak i ostatak vaseg tela od negativnih uticaja stresa.

Nisu svi ljudi podjednako ranjivi uticajem stresa. Genetika igra vaznu ulogu u tome kako ce osoba reagovati. Vasa prethodna iskustva takodje uticu na vasu reakciju. Ako ste u detinjstvu bili izlozeni stresnim situacijama sanse su da cete teze podnositi stres kasnije u zivotu.

Hronicni stres zaista nije sala i veoma je opasan. Da li zelite da naucite kako da se resite negativnog stresa?